"Profesjonalna orjentacija" pitura i mesara

"Profesjonalna orjentacija" pitura i mesara

Foto Radio Split

Za vikend štivo, na početku nove školske godine, posežemo u ciklus "Iz seoskog parlamenta" Marka Matijevića i njegovom duhovitom pričom "Profesjonalna orjentacija" pisana na solinskom dijalektu.

Cili ovi naš školski sustav nakrivo je nasađen. Dicu gnjavu svin i svačin, a najviše nepotribnin stvarin. Da je polovicu od nas u seockomu parlamentu sad vratit u klupe, ne znan bi li završili iti pučku školu. Eto, moj unuk Josip, iđe u šesti osnovne, đak je kakvoga se samo poželit može; prolazi su tri. Možda bi bija i bolji da mu nije muke s hrvackin. A ni za to nije krivica samo na njemu, bit će je dobar dil i na nastavnici. Već zato šta se rodija u Hrvackon i cili svoj život govori samo hrvacki piza barenko duju. Da ne zna jezik ne bi njime niti govorija! Nastavnica, brate, konplicira! Prid niki dan, kazuje mi unuk, prozvala ga i ispitivala. Analizu rečenice.

Napisala je na ploču PTICA LETI.

- Što je ovdje subjekt? - pita ona maloga. A mali blenija.

- Josipe, što leti? - oće mu ona pripomoć, ne bi li ga makar jedanput mimiošla slaba ocjena.

- Lastavica! Lastavica leti, nastavnice!

- Dobro, Josipe, lastavica leti - majčinski će strpljivo nastavnica i prston kažije na ploču: - Što leti?

- Leti i roda! - dositi se mali.

- Dobro, leti i roda. Ali pogledaj malo bolje, što leti?

Mali pogleda vanka i drekne:

- Rebac!

Nastavnica zavrti glavon i složi facu ka da će sad krupa iz nje. Mali skapira da ženska nije zadovoljna ni ovin odgovoron. I pokuša nabost.

- A leti li paun, nastavnice?

- Hajde na mjesto, evo ti jedinica! - snervano će ona i s gušton svon snagon upre o olovku, a olovka napravi jednu kosu crticu prema gori i ne dižuć se od karte naglo se skala. A Josip se pokunjeno uputi na svoje misto i vas u čudu prizna:

- E, grebi ga, ja još uvik ne znan šta leti!

I sad zbog toga šta nije reka da leti tica nego je ote beštije poimenice nabraja, mali je spušija asa! Sva srića da mu poslin sata hrvackoga nije bila bijologija. Šta bi se dogodilo da je tamo mora odgovarat lekciju o ticama? Jo, šta bi letilo perje!

A ota nastavnica baš zapela; ka da let svi tica ovoga svita ovisi o tomu oće li moj Josip uspit analizirat rečenicu ili neće! Turpija ga, brate, nepotribno. Mali ionako neće bit književnik niti novinar. Dobro mu iđe balun, a ni auti mu nisu mrski. Šta će mu falit ka mehaničaru? Pravi bi nastavnik triba u ditetu pripoznat ono šta dite voli i to mu tuvit u glavu, a ostalo samo onako, ka informativno. I ne uzimat mu za zlo ako sve ne peška. Tako je bilo u moje vrime, a svak znade da su onda odgojene generacije zanatlija koji u svomu poslu znadu više od inžinjera.

Eto, sićan se Đanija, generacija smo. Iz obitelji je koja je svake druge godine resla za po jedna gladna usta. Uzadnju devetero na broju. A mater i ćaća nisu tili ni da jedno ostane bez zanata. Ako je ćaća cili vik od sirene u šest do sirene u dvi ure nosa na kostin vriće cimenta a pozapodne do zdravomarije mlatija motikon po svomu i tuđin vinogradin, sinovi i ćere će postat zanatlije. Pa pomalako u tvornici oli poduzeću od fišćuka do fišćuka, a popodne tuć faturete. I tako je Đanija dopalo ić na zanat za pitura. Tri dana u školu, a tri dana na praksu. Škola je išla kako-tako, a šegrtovanje nije moglo bolje. Majstor ga je falija; Đanija je sve interesiralo, pineli svi vrsta i veličina, piture svi boja, namjena i kvaliteta. Sve je tija provat, na praksu je prvi dolazija a zadnji odlazija. Uvik se nudija da će čistit i tuđe pinele i spremat važe s piturom.

Sve dok se jedanput nije dogodilo nešto šta je prominilo Đanijev život. Ukra je važ piture. Munija je on pituru i pinel više puta prije toga, ali oti dan ga je majstor uvatija. I šta je reka pravi pedagog? Nije diga larmu i zalipija mu jedinicu zbog kila ukradene piture! Nego mu je lipo očinski svitova:

- Sinko, nisi ti za pitura. Ajde ti u mesare!

Đani ga je posluša. Eno ga danas - jedan je od ugledniji mesara u našemu mistu. Jedan od bogatiji.

 

Komentari