Kolovška humoreska: Magareća posla

Solinski publicist Marko Matijević objavio je više vedrih i šaljivih narodnih priča, neke su se našle i u njegovoj zbirci "Izgubljeno selo: zgode iz solinskoga seoskog parlamenta". Objavljujemo priču "Magareća posla" o jednoj zgodi s pazara u Sinju od prije osamdesetak godina..

Magareća posla

             U Sinju se trideset devete godine, ka i svake godine o Velikon Gospi održava pazar. Te pridratne pazare nije lako zaboravit. Moga si kupit sve za poje, štalu, konobu, kuću… Motike i mašklini, pravi, kovani, a ne ka ovi današnji od late ukradene u škveru i malo zastrugane brusilicon. Bakre, bronzini, peke, bukare male i bukare iz koji se čovik može napit a da mu ne zapne nos… Danin prid Veliku Gospu u Sinj su se slivali kari puni svega i svačega, cili konvoji magaradi kojin je o samarin visilo sve šta poštenu čoviku može zatribat, sve šta se prodaje ili kupuje. A svita svi vela i odijela! Ka mulčić san te trizdevete š ćaćon prvi put iša na pazar. Prid samin Sinjon upali smo u kolonu uprćeni magaraca jer je ćaća otija malo proljudikat š čovikon svoji godina koji je polako bazga za njiman.

            - Šta goniš, kume?

            - Ako se privali, ništa - odvrati ovi.

            A na samarin su visile bakre i glinene peke. Mrzovoljni kumašin otiđe za svojin poslon, a mi uronili u masu ne sluteć da ćemo se kroz malo vrimena opet susrist s njin. Otišli se priporučit Gospi, proševrljali pazaron, kupili dvi-tri varjače i rešeto. Pa da ćemo k ćaćinu prijateju Filipoviću na arambašiće.

            Odjedanput strka! Vika! Vas svit koji se polako muva među bancin i robon poslaganon po tleju, strče se prema jednomu mistu, a lagani šušur, ka kakoćenje besposleni kokoša, postade dreka i smij. Otmen se ćaći iz ruke pa se probijen naprid između gaća i brnjica. A ćaća beštimajuć za menon. Kad tamo, masa svita okružila dil pazara po kojemu dva magarca ka zaobadani manitaju. Jedna beštija stojeć sa sve četri noge na zemji pokušava umaknit drugon koja je zaskočila ozada. Okriću se ukrug, njaču. Ne obaziru se na svit. Kako se u oton svojon strki približu masi, tako judi ustuknu korak nazad pa je prostor za magareće ludovanje bija uvik isti. Govorin ja ćaći:

            - Al su ji napali obadi? Zašto jin ljudi nisu vikali obad u lad, pa da se beštije na vrime sklonu?

            - Muči, nesrićo, da te ko ne čuje - kaže mi on i još me potegne za uvo.

            Magarica, jer je ona stala na sve četri noge, nikako zbacit magarca pa su tako obakolali dobar dila pazara. Je i prašilo! U okrićanju i gonjanju polomili su sve šta jin se našlo pod papcin. Padali su banci, a s njizi u praj letile peke i lonci, lule i pijati. Bukare, sita i rešeta sad su valjala jedino za potpalit vatru. A cilo to vrime oni mrzovoljni kumašin, šta nije bija kapac razminit koju besidu s mojin ćaćon dok smo ulazili u Sinj, čupa je kosu i uglas ajmeka. Kako i ne bi kad je ovi magarac njegov! Bilo mu je, bidnomu, odma jasno da će ga tužit i da će morat nadoknadit štetu. Koja je bila popriličita. Magarad je ljubujuć pocipala barenko misečnu proizvodnju zemljani sudi jednoga osridnjega sela Cetinske krajine.

            Tako je i bilo. Ćaćin prijatej Filipović nan je dogodine ispripovidija kraj ove štorije. Jer su se oštećeni seljaci i vlasnici okrivjeni, to jest magaradi, godinu dana ganjali sudon. I tako, natezajuć se došli do Zagreba. Tamo je, u najglavnijemu sudu za takve stvari donešena prisuda. Bila je vrlo poučna pa su je ispisali velikin slovin, uokvirili i dugo vrimena držali na zidu. Ko ne viruje može otić pročitat, bi´ će da je digdi još sačuvana. Tamo piše da su za svu počinjenu štetu krivi vlasnici magarca i magarice. I da je moraju nadoknadit. Trećinu štete snosi vlasnik magarca jer je njegova beštija za vrime otoga čina stala na zemji s dvi noge, a dvi trećine idu na račun vlasnika magarice jer je ona stala na sve četri noge!